JEBATOR

Pa da za pojas zadenem i ovo.

U Parizu smo. Sutra letimo u Ameriku. Hotel ima cetiri sprata i restoran sa zatamnjenim staklima. Preko puta je drugi restoran, sam, bez hotela na sebi, koji se zove isto kao i hotel, isto kao i ulica, a i apoteka do njega nosi isto ime. Lenjost, nemastovitost ili prosto nece da se akaju s imenima lokala? Gazda i gazdarica su stariji, tu negde u sedamdesetim, imaju dva klinca konobara, i po ceo dan sede u restoranu. Restoran je ujedno i recepcija i njihova dnevna soba. Na televiziji neki Arapi urlicu, neka guzva, makljaza, sta li je. Gazda zeva u TV, a gazdarica gleda u Agatu. Ne moz oka da odvoji od nje. Donosila nam je sliku njene tetke, na koju Agata lici. I to bas lici, samo je tetka bila plava ili se peroksidisala. Udala se za Svabu i zbrisala u Nemacku nedelju dana pre oslobadjanja Pariza. Umal joj nisu svu porodicu u mardelj spakovali. To nam je rekao gazda, dok je gazdarica nesto parlala s postarom.

Juce ujutro bio sam u evropskoj centrali, sredjivao neke administrativne poslove, potpisivao dokumente, gledao jednu prezentaciju, rukovao se s direktorom razvoja, cak sam stigao da se ocesem za neki softver kod njegovog zamenika. Onda sam se vratio u hotel, presvukao se, pa sa zenom i detetom svrljao po osmom arondismanu. Rucali smo corbu s kuvanim guscijim mesom i pirincem, pitu sa svinjetinom, sirom i suvim sljivama i na kraju, kiflice s visnjama prelivene cokoladom i kremom od necega sto nismo razumeli sta je. Dotle je doslo da sam i casu vina popio, obicni Ko d Ron, pravio drustvo zeni.

Onda smo se vratili u sobu i ukapirali da nam je popodne proslo u nekom razrogacenom stanju oprastanja sa Evropom. Zena i ja mnogo pricamo kad smo sami, mi smo privatno vrlo brbljiv par. Dete smo uspavali i sve kokodacuci izasli do prodavnice voca, koja se zvala opet isto, kao ulica, apoteka, restoran. Kupili smo jedan veliki ananas i kilo jabuka. Agata je ulazeci u hotel u nameri da mi skrene paznju na tragicku ritmiku na francuskom glasno citirala odlomak iz Andromahe, nasta je gazda iskocio iz restorana i dreknuo: Madam, znate li koliko ja nisam cuo da neko citira Racinea? Od kako je umro De Gol! Pobegli smo od pozorisno ostrascenog deke uz stepenice i zaspali vec oko devet. Pre pola sata Milos ze razkreketao, promenio sam mu pelenu i sad mi se ne spava. Slusam pritajenu svirku nocnog Pariza, jezeci se u majici pokraj otvorenog prozora. Pitam se da li cemo u Americi posedovati to unutrasnje vreme da se siti napricamo o slicnostima i razlikama izmedju Gargojla i Gizmoa, Silena i Trolova.

Svima vama zelim zabavnu i srecnu ovu nedelju 16-og januara.

Objavio Jebator u 16. januar 2011 5:04:30 | 1 komentara

Pita, pistolj i crkva

Dobio sam papire za stan. Zivecemo u "Profesorskom selu" u Palo Alto. Tu su, u tom kraju, nekad ziveli profesori sa Stanforda. Ima li veceg uzasa? Celi zivot se krijem od profesora, a ovi me bacise tu u njihov osinjak. Doduse, ozenio sam profesoricu u zametku (bila mi je asistentkinja), ali to je drugo. U stvari, kazu, profesori sad nisu tu. Skupo im. Ali kompaniji nije. Od jedne, prevelike kuce, napravili su 8 apartmana sa po dve spavace sobe, a dobio sam i garazu. E sta ce mi garaza, to mi nije jasno? Ne ocekuju mozda da cu i auto da kupujem. Sve su to lepo fotografisali i spakovali u pdf format. Ima i "tehnickih crteza", bazen je zajednicki, stan je umrezen, imam pravo i na svoj server, po izboru, home pc, laptop, iPhone (ili nesto slicno),multimedia, internet, opticka linija. Do posla u Menlo Parku ima 2 milje, izadjem na ulicu, vozim nekih 200 metara, skrenem levo i onda do posla ostatak u pravoj liniji. Listali mi tu brosuru i onda se dobro sjebali. Jednostavno, mi nismo iz tog filma. Ja sam se osecao kao da su mi otkrili kamen u bubregu, pa ga onda kojekako fotografisali ili rendgenisali i u brosuru ubacili.

Najgore je sto me sad more neke paranoje. Ono u stilu, a sta ako sad moramo da se nekako "americki" ponasamo. Naprimer, mi dodjemo, a komsije nam donose pite od visanja? Sta da im kazes? Hvala, niste trebali. Ili njih sedmoro donese sedam pita. Moze li to u frizider? A mozda donose pite svaki dan. Izvlacili slamku, ko kada nosi pitu. Ko da pojede sve te pite? Mozda je kulturno da se covek utovi i izgleda onako mesnato kao i oni. E sad, nosis li ti njima pitu, ili cekas da neko doseli? A mozda se pite nose i kad odlaze?

Ili, kako uopste svi ti likovi izgledaju? Muski, onako slamnati po glavi u rolkama kao Dan Brown (Da Vinci code) ili procelavi, okrugle naocare i brada, a zenske izgladnele silikonjare kokosijih nogu, ali sa "stavovima".

Sreca da sam prestao da gledam njihove filmove, ovo bi me pratilo u snovima. Ja sam se u Ceskoj sasvim privikao na malo zdrave distance i ono da svako gleda svoja posla. Mislim, jedan je osecaj kad odes sam, a sasvim drugaciji kad ides s porodicom. Treba li zeni pistolj? Ima nekoliko pravoslavnih crkvi, hoce li liturgiju da sluze na Ruskom, pa da ne idemo? Pitanja, pitanja....

Objavio Jebator u 28. decembar 2010 2:51:18 | 5 komentara

Svako ima svoju boljku...

Citam ponovo Ifigeniju, rado joj dopustam da mi po ko zna koji put slomi srce. Kako je nadzemaljska ta zenska odlucnost, ta britka munja srca. Taj vapaj Demijurga, tako odobrovoljenog u zenskoj teskobi. Nemamo pojma kako smo sretni i nesvesni u ovom malom kutku sveta. Sestra Batriceva, i decija suza kod Dostojevskog. Ja mogu da slavim to bez stida, ali cu uvek da budem taj otrovni, osvetoljubivi Batajnicki ker.                                        

Objavio Jebator u 25. decembar 2010 2:46:55 | 1 komentara

Lozim vatru u glavi, a kakva ce corba da ispadne?

Probamo Lizistratu vec nekoliko dana i svaki put otkrivamo jos jedan sloj. I onda pricamo, diskutujemo, prepiremo se. Ali to je s nama uvek tako. Agata donese Miloša na probe, hoce da ljubav prema pozoristu posisa s majcinim mlekom. Videcemo hoce li to da upali.

Prevodim s Engleskog i jedan veliki odlomak iz jedne knjige. Za prijatelja, malog izdavaca u Beogradu. Zamolio me covek, ja prihvatio, a zalogaj krupan, trazi dosta zvakanja iako izgleda jednostavan. Znas Arso, nece niko da prevede, boje se ljudi. A zasto? Pa knjiga je zabranjena u Americi. A ja nadjem da nije bas zakonski zabranjena, zabrana je ona gora, one male ciftinske dusice zabranjuju je sami sebi. Iznutra, zmure svojim sitnim krmeljivim ocicama provincijalnog straha... Ne znaju zasto je to tako, ali misle: Ne valja se.

A najtezi zadatak pade mi na ledja pre mesec dana. Dobih od prijatelja rukopis s molbom da ga skrojim u dramski tekst. Bejah skeptican, mislio sam to je nesto banalno. Prica o majci i kcerki, a i sin i brat je tu, taj moj prijatelj. Propustio sam tu lekciju u zivotu, emocionalna borba i nemilosrdna medjuigra majke i kcerke za prevlast jednog modela zenskog principa u prosecnoj srpskoj porodici. Radnja je u stanu u Hilandarskoj, u vojnom odmaralistu u Kuparima, na Kopaoniku i na groblju u Kragujevcu. A i sta sam mogao do sada da naucim? Iskreno malo, ako ne racunam Bergmanovu Prolecnu sonatu s Liv Ulman i Ingrid Bergman. I to je to. Mislio sam da posle toga, nema vise nista da se kaze. U svojoj naivnosti sam zaboravio da je jedan od glavnih uslova katarze to sto se sve desava drugima, cinjenica da tek spoljasnja izdvojenost omogucava unutrasnji prolom emocija, ali da mora da postoji ta kontekstualna kulturna bliskost, to poznavanje nijansi i tonaliteta, besa, patnje, ceznje, nesrece i straha. Prelistavam u glavi svoju plesnivu biblioteku Brechta, Bahtina i Volkmann-Shlucka, a ovaj tekst pogadja svaku tacku emotivne neizvesnosti, udara tako nemilosrdno u srz zenskog senzibiliteta, da pocinjem da gledam na neke stvari s potpuno drugacije pozicije. Ukratko, ovo je preveliko za mene, ovo treba da radi neko kalibra pokojnog Branka Plese, neko ko je savremenik tog doba. Najgore je sto ni Agata ne moze da mi pomogne, citam joj, a ona samo uzdise: Arsene ovo je toliko duboko, toliko bezumno razotkrivajuce, ovo je religiozno, ovo vise nije teatar. A ko je taj covek? Moj prijatelj. I sta radi? IT direktor u kompaniji koja proizvodi lekove. Hm, mozda je i bolje sto je tako, a opet velika steta. Znam, ali sta mi vredi. Zovem ga, pricamo, a on me tesi, Arso, molim te uradi to, mozes ti, znam. A ja bas i nisam uveren, ne uopste nisam uveren. Ovo moram da nosim u Ameriku, kao da sam usvojio tesko bolesno dete drugog coveka i moram da se brinem o njemu.

Objavio Jebator u 22. decembar 2010 20:52:55 | 6 komentara

Nemam serpu, ali podnosim i literarno lupetanje. To bar jos uvek nije zabranjeno.

Kad me jednog dana moj sin bude upitao: Cale, kako si mogao da predjes preko svih bednih, puzavih i ljigavih podlosti ovog idiota, imacu bar tako kilav izgovor da eto nisam bio u svojoj zemlji, sin mi je jos bio beba, a zena nije radila, pa je neko morao da radi i hrani porodicu.

Toliko toga je izmisljeno da spreci coveka da bude covek, da bude slobodan i da razmislja. Na primer tinejdzer, to je pojam nastao negde posle Drugog Svetskog, ne nastao, neko ga je izmislio i to u Americi. Da bi deci uzeo detinjstvo i da bi ih sprecio da na vreme postanu ljudi.

Pa cak i "adolescenciju" je izmislio neki Stenli Hol tek pocetkom proslog veka. I to je bio neki kao medicinski pojam, a ne ideoloski, kao tinejdzer. Medjutim sad je sve ideologija, od onoga preko cega navlacis gace, do onoga koliko para imas u banci ili koja ti se muzika vise svidja.  Evo dali masi internet, kao sto dajes prasetu pomije. Prase jede, jede, pa kad naraste, e onda ga zakolju. Tako ovo, masa cita, cita, pa kad pomisli da je to istina, onda i ne moras narocito da se trudis kad je i dalje lazes. Najgore je sto masa, od tog sredstva svog izludjivanja, stvara jos i paraideologije. Kao nesto se okuplja, kao ima stav o ovome ili onome, kao nekome je vazna i bitna i sve to masa radi tako sto njeni elementi kuckaju ili lepe slicice na web stranice. Kako nazvati vodecu ideologiju blog-generacije? Akcidentalizam? (Sve ono sto sam slucajno nasao na webu je istina, a dok se to nije napisalo nije ni postojalo.)

Da, ali i ONI znaju za jadac, zato i beleze gde idete i koje stranice posecujete, a kad ih taj citav sistem zajebe, onda se pokazu ko su i kakvi su. Ono bi sad i hapsilo, ovo rano propalo deriste uglednog profesora, moralno bezoblicno politicko nedonosce. Ovakve su u sretna vremena drzali u staklenkama formalina da ih se deca i zene plase, a studenti proucavaju.

Mislio sam i vama da postavim ovo pitanje od gore, ali imam osecaj da vi bas ne volite te nepopularne stvari, mislim to sto zahteva da ustanete od kompjutera, a jos vaznije, zasto vas nisam pitao... pa to, vi i ne citate moj blog. Pa ako ipak, kojim slucajem ili akcidentom zalutate i procitate, probajte da odgovorite, bez obzira na to sto ste recimo neka vrsta razocaranog Ramba iz svih prethodnih ratova ili samostvoreno bice iz galaksije Ego, bez ikakvih pa cak i najudaljenijih veza sa Srbijom, drzavljanstvo se ne racuna u takve veze. Interesantno samo kod nas takvi postoje. Mislim ima i preko grane, ali samo u filmovima  za "nerazvijena trzista", ne i u stvarnosti.

Jer ovaj nesretni imbecil, ovaj ideolog populacije koja pati ozbiljnog nedostatka tri chuke, ova nezaobilazna inspiracija za sledeci Kronenbergovski horor pod naslovom "Vaska", taj uopste i nije predsednik Republike Srbije. Njega uvek pominju u kontekstu nekog regiona... neke difuzne, smrdnjikave izmaglice koju oni prekrajaju kako im volja koristeci takozvane lidere tog regiona. On je gori od diktatora. Diktator bar ima muda da sam bira svoje zrtve i sam diluje sa svojim ubicama, a ova jajara koristi tudje.....

Objavio Jebator u 21. decembar 2010 2:11:38 | 0 komentara

Ovaj blog je toliko mali, da i ceo svet cini malim...

Naravno bio sam i na ovogodisnjem Berlinskom Tech-Ed Europe 2010. To je vec poznata orgija Microsoftove marketinske masinerije, ali te su stvari uobicajene u nasoj industriji pa sam odavno oguglao. Pored uzivanja u tehnickom aspektu cele stvari, zabrinuli su me pre svega nagovestaji i opste raspolozenje u onom iskrenijem delu IT zajednice (da ne kazem populacije, to je postala pederska rec), tj. medju ljudima koji u IT rade, a ne samo pricaju, da kriza ne samo da ne prolazi, nego se samo prikriva privremenim trikovima politike i da cemo se ponovo suociti s mozda jos gorim haosom. Radi se o tome da opsta zavera proizvodnje nepotrebnih "potreba", riknjava na planu maste, pa tehnologija nema vise motivacije da s njom deli bracnu postelju. Buvlja pijaca najsavremenije tehnologije, kao sto se to prvi put videlo u Blade Runneru, nasla je najzainteresovanije tezgarose upravo u Kini. Zuti, ne samo da su za 5% pametniji od nas i kojih 20% od crnaca, nego verovatno i u poslovnoj kavzi i makljazi bar 50% sposobniji od ostatka sveta. Takodje poznata predrasuda da zuti samo kopiraju i usavrsavaju, vise ne drzi vodu. Sva nasa tehnologija, ne samo da je usavrsena i nadmasena, nego i stratesko razmisljanje Kineza i Korejanaca daleko prevazilazi nase zapadne cyber-pandite i techno-hafize. Inace biti na nasem standu i posmatrati glavesine kao se javno vacare s Microsoftom, a tajno ostre sekire, nije vise smesno, nego pre ono sto u stvari jeste, dakle ljigavo.

Sreo sam i nekolicinu starih drugara, tj. oni su nasli mene dok sam se muvao na standu nase korporacije, pa smo se druzili po pivnicama svaki dan. To muvanje s nasima doprinelo je da se prvi put sretnem oci u oci i sa, necete verovati, sa cak dvojicom bivsih Mojblog blogera. Mladji me je iznenadio potpunom promenom svoje javne, ili da preciznije kazem, tajne licnosti, a stariji potpuno suprotnim stavom i ponasanjem, od onoga kako sam ga ja doziveo. Mladji, koji je u izvesnim aspektima IT bio legenda, a privatno iako izuzetno obrazovan, najgora vrsta desnicarskog huligana koju mozete da zamislite i koji je proveo sest meseci u zatvoru zbog rasistickog nasilja, sada studira medicinu i leti krstari s nekom humanitarnom organizacijom po Africi i leci ljude! Priznajem, ovaj stariji me je uzasno nervirao, pa sam i ovaj put pokusavao da vidim samo njegove mane. Na kraju mogu samo da prilicno neuvereno izjavim da mora da je nesto pogresno u coveku koji je toliko pisao na blogu, a toliko je navatiran da je to prosto neverovatno. Mislim, covek vozi auto od 250 000 evra, zaposljava 150 coveka u visoko placenoj industriji, a pise na mojblog blogu!

Po pitanju moje, ne toliko naglasene persone, trenutno iscitavam brdo knjiga spremajuci se za narednu sezonu. Odlucio sam da za svoju ekipu reziram Aristofanovu Lizistratu i ostavim im to kao dar i zadatak, a i za trud i zabavu, jer odmah iza Bozica, svi ovdasnji Teofanovici sele u Palo Alto, California, USA, (kako bi to rekao nas neizbezni davez Vuk91) na malo duze. Tema me u pocetka uopste nije privlacila, cituckao sam tu i tamo neke, kriticice i pisanija i sto sam duze citao sve mi se manje dopadala. Na kraju me je bas to more preispoljnih gluparija i privuklo da citavu stvar postavim na pravo mesto, dakle u komicno, u preterivanje i karikiranje. Zanimljivo je na prvi pogled, a kosmarno na drugi, primetiti da novovremeni higijenicari slobodnog misljenja, dakle tzv. liberali ne poseduju nikakav dar istorijskog, pa u svom solipsistickom razumevanju proslosti i nju tumace kao moralno kriticnu s pozicije svoje aktuelne paranoidne agresivnosti. Gotovo svaki moderni aktivista liberalne kritike, procitao je Lizistratu kao pamflet eonskog feminizma i time potvrdio neuspeh vlastite politicko-estetske lobotomije. A kao sto mi se takva pozicija gadi, tako cu i svoju Lizistratu da vratim tamo gde joj je i mesto.

Objavio Jebator u 20. novembar 2010 10:42:36 | 1 komentara

Ima li morala u biznisu? - Indijanci u dobrotvornoj akciji.

Nema. I to je sve sto ja mogu da kazem o toj prvoj, ne nacetoj, temi.

Pre mesec dana moj drug Vacek, doktor, zamolio me je da se ukljucim u jedan dobrotvorni program. Pokrenuo ga je jedan poznati ceski knjizevnik i filantrop iz USA. Moja uloga je, da kad imam vremena, budem privremeni "otac" nekom decaku. To znaci, otici s njim na fudbalsku ili kakvu drugu utakmicu, odvesti ga na rucak ili kolace, druziti se s njim, pokazati mu neke vestine ili mu pomoci kad radi domaci zadatak.

Pa koliko ima te dece? Oko trideset za sada, a bice i vise. I sta, ja treba sve da ih vodim? Ma ne, jedan po jedan. A gde su njihovi ocevi? Pa neki su sirocad, neki imaju samo majku, a neki su iz razvedenih brakova, gde otac zivi u drugom mestu, a neki su vanbracni gde se uopste ne zna gde je ili ko je otac. Ne znam, nesto mi je tu sumnjivo. Ko su uopste te zene? Mislim, kako da daju dete nepoznatom coveku? Da li ste vi razmislili dobro o celoj stvari? Ma ne brini, sve ide na preporuku, ne uzimamo bez veze ljude s ulice. Samo ozenjene i normalne ljude. I ti odmah mene preporucio? U stvari nisam ja, preporucio te tvoj zemljak. Koji bre zemljak? Pa onaj Marko, onaj sto radi s tobom. Cekaj malo, pa on nije ozenjen, on ne spada u tu kategoriju, a da li je normalan i to je za raspravu. Njega je dovela devojka, a ona je rodjaka mog kolege. Znamo sve ljude, nije to tako na brzinu i nepromisljeno, kao sto ti mislis. Ali ja imam dete, kako sad da budem otac jos nekom drugom detetu? Pa ne vodis ga jos na utakmice i ne pomazes mu kad radi domaci. Pa jeste, ali...ipak cu ja da pricam sa zenom.

I tako, kaze zena pa to je bas lepo, idi i pomozi. Bili smo na jednom kao kursu. Pricali s nekim doktorima, psiholozima, socijalnim radnicima, bila i jedna baba iz nekog ministarstva, rukovala se s nama, tapsala nas i to...

E sad, sastanemo se prvo u sali jedne skole da se upoznamo s decom i bavimo se malo sportom. Kad tamo, oba indijanca (Marko i Janko) i neki covek iz Nisa, inzenjer hemije. Dakle kad smo sabrali ispade 4 Srbina i 8 Ceha. Decaci od 7 do 15 godina, njih 36. Nikako mi ne ide u glavu ta racunica, pa nisu Srbi napravili 33% dece u Pragu. Ali, sve u svemu bilo je zanimljivo. Prvo smo se predstavili deci, ko smo sta radimo, sta volimo od sportova i kakvi su nam hobiji. Onda su nas deca ispitivala o nama, razna pitanja, na primer, koliko smo visoki i koliko mozemo da pojedemo. To su mene pitali i to dvojica!?! Onda su oni pricali o sebi, pa smo igrali malo malog fudbala, odbojke, kosarke, stonog tenisa, odveli ih posle kolektivno u bioskop, vratili ih nazad i naravno posle otisli na pivo.

I tako nas 12 dobrovoljnih oceva, od 28 do 57 sedimo i pijemo pivo. Neki od njih su i sami odrasli bez oca, pricaju tako ljudi kako je ovo sto radimo dobro i humano. Kaze jedan, kad je radio u Nemackoj, njegovi sinovi nisu isli na fudbal, nije imao ko da ih vodi. Pa da, jebote, bas nezgodno... I tako casa po casa, vidim sve su veci entuzijasti. Kaze ovaj iz Nisa, znas, dobra je ovo stvar, treba ovo i kod nas uvesti. Tako se mi napricali, podizali timski duh, i ja lepo kazem, bilo mi je prijatno sto i vama zelim i krenem da negde nesto jedem.

Eto i indijanaca, sefe idemo i mi da jedemo. Ajde. Otisli u neku krcmu, narucili veceru, zvacemo i glodjemo. Ma jeste li vi primetili kako ovi stariji to sve prihvataju, mora ipak da je ostalo od tog socijalizma neka kolektivna odgovornost, neke tako dobre, stare, moralne vrednosti, mudrujem ja.

Pa jeste, slazu se oni, pomalo formalno. Pa se onda ja navrnem na takvu pricu, vezem, pa ukrasavam, prosto sam se istopio od humanizma i socijalizma.

Naposletku, ce Marko: Joj sefe, sto si ti neki naivan covek!

Kako to bre mislis? Sto naivan?

Ma hoce ovi stari da jebu.

Decu??? Skocim ja od stola.

Ma neeeee. Majke.

Kako to mislis?

Pa lepo, dovedes dete posle utakmice, a majka te ustavlja za veceru. Pa se ti neckas i na kraju, kad dete zaspe, ti joj ga smestis.

Gledam ja njega, da me ne zajebava, a Janko upada, pa da, to je ideja, nizak natalitet, evo ljudi jebite, picke ko salate, samo udri. Ne bi se ja cudio i da tursku veru uvedu, Cesi su ti moj sefe namazani, jaooo... znam ja njih.

Vidim ja da su popili. Ustanem, platim i na vrata. I nemoj sutra da mi kasnite na posao. Necemo, laku noc sefe.

Da li je tako ili ne? Ne zam. Ja vodim dva decaka, Pavela i Frantiseka. Nemaju roditelje, jedan zivi u porodici svog strica, drugog cuva baba. Dobri i pristojni klinci, obojica vole kompjutere, a Pavel hoce da bude isto kao ja kad naraste. Frantisek je imao problem s apetitom, odveo sam ga par puta kod nas na rucak, a cesce negde da jedemo u gradu. Sad mete kao mecava, nista ne ostaje u tanjiru. Ipak, na kraju, pitam se, treba li ovo uvesti i kod nas?

Objavio Jebator u 14. novembar 2010 19:46:41 | 6 komentara

Nepoznati talentovani pesnik

Guest Arbeiter

I’m in work again
I’m back in the game
The big bucks, they tempt and beckon
A project needs skills
And I fit the bill
They’re desperate, that’s what I reckon.

To get there is tough
By car, train and bus
It’s London, so costs a packet
I sit on the tube
And silently fume
Ipods, their hideous racket

The work is OK
I think of the pay
A contractor keeps his head down
I had a career
But somehow I’m here
I can’t get a job but this one.

And why should that be?
What’s so wrong with me?
I don’t match the corporate profile
Too old? No degree?
Bad history you see – a contract
Is all I can hope for.

And yet, I’m a pro
Not much I don’t know
But that makes it even harder
For why would a boss
A young man of course
Hire someone who’s like his father?

So that’s what I am
A flash in the pan
A poet – did I mention writer?
I’ll get the work done

Then quietly move on
Goodbye from a guest arbeiter

Charles Anthony Jones

Posla mi moj stari drug iz Londona ovu pesmu nekog svog kolege. Cudio sam se zasto kombinuje Engleski i Nemacki u naslovu, a drug mi rece: I ja sam ga isto pitao, ali mi je dao sasvim engleski odgovor. Ipak, meni se svidja.

Mrzim avione, ne zato sto bi trebalo, nego zato sto letenje nije prirodno, ni mobilni telefoni, ni moderna umetnost, ni politika. Ali opet se naviknemo, ko srednjevekovljani na kugu...

Objavio Jebator u 1. novembar 2010 3:11:08 | 0 komentara

Istorijski i nadistorijski citati

1. Povodom vecitog kenjanja koje se cuje na svakom parcetu srpskog neta, a svodi se na to, da je svugde bolje nego u Srbiji i da sve sto je odvratno, zlo i bedno ne postoji nigde, nego samo kod nas.

J.F.Kennedy u jednom govoru rece: "Ne pitajte sta vasa zemlja moze uciniti za vas, pitajte sta vi mozete uciniti za vasu zemlju".

Kad sam prvi put cuo ovaj citat nisam imao pojma o cemu covek prica. Dakle nisam poznavao kontekst, a iskreno, zivo mi se jebalo za to. Medjutim, i ovako istrgnuto, ima nekog smisla. Da budem posten, kod mene je to bilo: Ne pitaj sta tvoja zemlja moze uciniti za tebe, misli sta ti sam, nebitno u kojoj zemlji, mozes uciniti za sebe.

2. Povodom ponude da idem u Ameriku i radim tamo, najmanje dve godine!

W.Shakespeare: "Biti ili ne biti, pitanje je sad...."

3. Povodom srpske vlade i njene parade.

C. Marx u Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte: "Hegel je negde primetio da sve velike svetsko istorijske cinjenice i licnosti pojavljuju, tako reci, dvaput. Zaboravio je da doda: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa".

Peti oktobar 2000 i deseti oktobar 2010 - vlada. 2001 i 2010 - parada.

4. Povodom "nase" demokratije koju su nam krajnje nevesto, skrojili negde u svetu.

Arjuna u Bhagavad Giti je u dilemi: "Sibati se ovde na bojnom polju ili ne"? A Krishna odgovara: "Kolji samo kolji, dok se dharma ne zadovolji".

Dakle, bio sam opet u USA. Malo vise se druzio s ljudima, sedeo po barovima i pricao sa svetom. A sto su im zene kurve, ne biste verovali... Ali to vec nije tema jednog ozbiljnog coveka i oca.

Objavio Jebator u 12. oktobar 2010 1:30:54 | 2 komentara

Pitanje

Gde je PREDATOR? Sta se desava s covekom? Kad frekvencija njegovog javljanja padne ispod jednom nedeljno, ovaj blog pocinje da me smara.

Objavio Jebator u 19. septembar 2010 14:34:06 | 0 komentara

Prijatelji, price, zenidbe i snovi.

Juce nam je bila puna kuca, tj. vratili smo se u Prag, a uzeo sam i slobodan dan, za profesionalno usavrsavanje. Mrzelo me da se vozim svaki dan na posao, a i Agati nedostaje rad. Milos nas ne opterecuje nocnim budjenjem, plakanjem i slicno. Spava, sisa i po malo se igra i to sve tacno u minutu. Odlucio je da upozna svet po preciznom rasporedu. U stvari mislim da se dao na majku i to na onu nemacku cetvrtinu njene krvi. Dete kao sat.

I tako, skupilo se pola nase pozorisne druzine i jos par prijatelja sa strane. Doneli su hrane, pica, svezih prica i iskustava. Ponekad u ovakvim prilikama, posle rucka ili u ranu vecer, igramo nasu omiljenu igru. Neko kaze jednu recenici ili cak rec, neko drugi nastavi pricu, ali da se nastavlja na prethodnu. Ponekad ispadne glupo, ali svaki put i smesno pa nam ne smeta.

Zabavljali smo se pricali, dogovarali za iducu sezonu, proveli ugodno vece. I kad sam ispratio goste, a Agata podojila Milosa i odnela ga da spava, napravio sam caj, pa smo seli na terasu i pricali. Kad odozdo neko maukanje. Pogledam, kad S i Zdenka. Jel' kasno, jeste li uspavali dete? Jesmo, ajde penjite se. Ulaze, a S mi predaje flasu sampanjca. Sta je ovo? Odlucio sam, vencacemo se. Stvarno? Mrtav sam ozbiljan. Cestitamo im, vidim Zdenka izgleda poprilicno raspolozena. Mozda mu se cetvrti brak posreci, nikad se ne zna.

Sednemo svi na terasu, Agata iznese krem rolne i sladoled. S. otvori sampanjac, pa nazdravimo i "sluzbeno". Posedesmo, popismo i pojedosmo kolace i sladoled. Zenske usle, a S mi se poveri. Znas, ne vracam se vise dole. Zar i ti, a mene si zezao? Bili smo u Beogradu nekoliko dana. Vodio sam Zdenku da upozna moju decu, a i bivse zene. Pa kako je bilo? Prelepo. Pa sto se onda ne vracas? Pa prelepo je bilo to kako su zene reagovale. Znaci, s razumevanjem? Ma ne covece, uzivao sam u tome kako su sjebane. E to bas nije lepo. Otkud znas, nisi bio u mojoj kozi? Ok, ipak mislim da to nije dovoljno, nisi vise klinac. Nisam, ali se osecam kao ponovo rodjen. U stvari sanjao sam jedan san? Da, sanjao sam ga svaku noc tamo, i to me je prelomilo. A sta si sanjao. Sanjao sam Milosevica. Slobodana? Da, bas njega, u prelepom tamnom renesansnom odelu i sa crvenom bandanom na glavi. Odlazi negde, a Mira place za njim obucena u narodnu nosnju. Kako mislis, pravu nosnju. Pa da brate, ono jelek, anterija i opanci, ali nasminkana kao lady Gaga. ? I odlazi on tako i peva: Nije za nju, nije za nju, covek ko ja da je ocima pije.... ? Na sta ti to lici?

Pa sad, Mira je Srbija, ti si Milosevic, a crvena bandana (bezis sa farme)...Da nisi dobio neku polnu bolest?

Pojma nemas, pojma.... To znaci da ce opet biti krvi.

Sta hoces da mi kazes? Da je Zdenka devica?

Ooooo Arso, tebi nema spasa. Krvoprolice, neredi, mozda i rat. Nego, hocete li da nam kumujete? Pa da, zasto da ne, samo da ne bude rata. Ziveo mi ti sto godina! Ziveo i ti i neka vam je sretno.

Objavio Jebator u 17. septembar 2010 1:54:25 | 3 komentara

septemeber ileven tu taunzend and uan

Bio je siv, usran dan. Gluvarili smo u Short Burn baru na Vestey's Beachu. Zack, Oli, Caren, Ula, Petra i ja. Ko ti je ona zvecarka na hipodromu, zanimalo je Petru. Neka dosadna riba, sto pitas? Pa nije izgledalo da vam je dosadno. E sjasi molim te, sta si uopste videla, nemoj da kenjas. Paaa. Stani, jel mogu ako nesto glupo lupis da ti opalim samar. Ne seri, razbicu ti jaja, nisam nista videla, ali sta si uopste pricao s njom. Nemam pojma, nesto je drvila o svom autu. Daj Petra oladi, sto si uvek nadrkana upade Caren. Ti da cutis i ti si sumnjiva.

Petra je bila visoka ribetina, dugacke crne kovrcave kose, pola Italijanka, pola Spanjolka. Zbario sam je u biblioteci i isti dan kresnuo. Bila je bolesno ljubomorna. U stvari to nije bila bolest, pre ce biti da se rodila takva. Rodjeni idiot. Ali, kad se prosetam s njom ceo grad se okrece za nama. Uvek raspolozena za one stvari ali je volela disciplinu. A to zamara kad si mlad. Mi Srbi kad tucemo hocemo da ubijemo, pomenuo sam jednom. I to je bilo dosta, zalepila se za mene kao skoljka. Kao i sve budale u Darwinu studirala je psihologiju.  Pogresna nauka. Njoj ne bi pomogla ni trepanacija. Dobra stvar kod nje je, ne racunajuci da je izgledala kao avion, bio je nov Falcon Utility. Svetlo plavi, metalik boja, nosaci za surfboard, izbaceni blatobrani, velike gume, veliki odbojnik za kengure nacickan farovima. Drzali smo vrece za spavanje, odecu i svu potrebnu i nepotrebnu skalameriju u njemu. 

Krenuli smo na Mindil Beach. Podigli satore, surfali, zezali se do duboko u noc. Zack je na radiju nabasao na vesti. Ja sam bio zaduzen za rostilj i VB. Hej avion je udario u oblakoder u Americi. Gde? Njujork, kazu teroristi, hiljade mrtvih. Hoces li burger ili kobasice? Kobasice, ali dodaj i slanine sa strane. Jeli smo, pili, neki su duvali, Ula najvise, slusali smo talase i ljubili devojke.

Ula se vratila u Svedsku, Oli radi u Darwinu, projektuje glisere i jahte, Caren je u Londonu, Petra zivi u Holandiji, dvaput razvedena sa dvoje dece od treceg coveka koji je ispario, Zack radi za Nokiu u Kini. Pre par godina poslao mi je svoj samizdat "Four Fins Up North" by Brandon Zachary. Detalji su iz te knjizice. Inace ko bi se svega setio.

Objavio Jebator u 11. septembar 2010 21:40:19 | 0 komentara

Politicka pedofilija

Danas me zove kum i naravno odmah skrenu u politiku. Kako gledas ovo u Njujorku? Ne gledam. Zasto? Pa presao sam tridesetu i postao otac, pa ne verujem u price za malu decu. Ne razumem? Glasali za ove decacice i sad se cudite sto nam od drzave prave vrtic. Paaa, mi Srbi volimo decu. Onda se ne cudite sto vam seru na glavu, a i kad ih toliko volite sto dopustate da ih jebu strani ambasadori? Pa sta da radimo? Kao Taras Buljba: Ja sam te rodio ja cu te i ubiti.

Objavio Jebator u 10. septembar 2010 22:58:55 | 0 komentara

Sisanje

Doji jutros Agata Miloša, a S. pita: Jel' Arso, jes' sisao ženu? E baš neki ljudi nemaju takta.

Objavio Jebator u 9. septembar 2010 1:30:07 | 0 komentara

Šta sad?

Dobili smo pozivnice za "Pivarski bal" u Nymburku. Može li žena da nosi dete na bal? Kako da pleše valcer ako joj dete visi na sisi? A možda da ga ostavimo na garderobi?

Objavio Jebator u 4. septembar 2010 12:47:09 | 2 komentara

Totalitarna kontrola

Znanje prosecnog, a verovatno i nesto potkovanijeg korisnika interneta o mogucnostima koje vladine sluzbe imaju da kontrolisu i snimaju njegove aktivnosti na web-u i citaju njegove e-mail poruke, gotovo je zanemarljivo. Tehnologija je toliko napredovala da prakticno nista ne mozete sakriti, a piskaranje namernih i slucajnih mistifikatora o tome "sta se u stvari desava" samo pomaze totalitarnim kontrolorima da bilo kakvu zabrinutost za privatnost korisnika odbace kao "teoriju zavere". Iako profesionalci iz bilo koje oblasti gde je mistifikacija a i tehnologija ovog tipa svakodnevica, nevernike u teoriju zavera s pravom i vec odavno posmatraju kao neizlecive budale, niko medju nama ne pomislja da se bavi nekakvim web bezbednosnim evandjelizmom. To je ostavljeno pacerima, pozerima i folirantima. Oni naime jos "misle" da je privatnost jos moguca.

Nedavno sam, sasvim neocekivano i posredno dobio par informacija o tome da je i vlada Srbije u panici da nas ukljuci u tu grupu zemalja koje potpuno kontrolisu internet pristup i e-mail svojih gradjana. Novac se trosi, i to veliki, bez potrebe, bez prave domace infrastrukture i kadrova. To nikog normalnog ne iznenadjuje, jer su do sada uvek tako radili i u drugim stvarima. Uglavnom pazite sta pisete i kakve sajtove posecujete. Mozda vas jednom "zaboli glava", a vi pomislite da je to eto bez razloga i sasvim nasumicno. Ako se nesto moze zloupotrebiti, uvek ce se zloupotrebiti, a novajlije jos gore i jos surovije. Svaka tehnologija, od starog veka do sada, prvo je bila upotrebljena za zlo, a tek ako preostane za korisno ili jos potpuno retko za dobro.

Objavio Jebator u 31. avgust 2010 13:06:50 | 8 komentara

Neisceđen

Položio sam ESA ispit, pa posle toga ponovo leteo u USA. Sada uživam 14 dana "paternity leave"(porodiljsko odsustvo za muževe) u Nymburku. Gledam sina kako raste, ljubim ga, češkam i golicam. Čitam Ernsta Jüngera i razmišljam o šumama i odmetanju od sveta. Agata mi uporno dokazuje da je njegov odmetnik simboličan, a ne doslovan, ali ma koliko to bilo tačno, meni se to ne dopada. Svi smo postali robovi, unutrašnja emigracija je iluzija, sad ne može više ni pošten rat da se desi.

Objavio Jebator u 23. avgust 2010 21:55:21 | 4 komentara

Ispit

Nakon pola godine ucenja (uz rad), sutra zorom krecem do jednog mestasca kod Stuttgarta gde cu polagati za ESA kvalifikaciju. ESA (Enterprise Security Architect) je interna kvalifikacija otvorena samo za nase zaposlene. Na svakih 6500 ljudi i zena u korporaciji dolazi jedan ESA. Usmeni deo ispita traje jedan sat, pismeni dva sata, a prakticni pet dana. Prakticni deo je "u zivo", a predstavlja izvodjenje celog projekta koji je na moju srecu u Nemackoj, gore u Dortmundu. Cuo sam za jednog koji je polagao ovde, a onda za prakticni deo leteo u Kinu. Imam dobar osecaj, ali ko zna. Prolaznost je 23%, a ako padnes imas pravo da ponovis tek za godinu. Naravno zavisi i od toga postoji li potreba za takvim projektom i da li je neko vec prijavljen za isti ispit. Dva lika idu sa mnom, ako ujebem da poprave. Jedan od njih, cuo sam, prava je zver. Procitao sam sve sto je napisao i probao masu njegovih trikova u praksi, ali to opet nije nikakva garancija. Kupio sam bordo Starke i carape na strafte, pa ako i ne prodjem bar cu da se setam u novim patikama. U svakoj neizvesnosti treba ostaviti bar jednu izvesnost. Kazu da pomaze.

Objavio Jebator u 6. avgust 2010 0:46:00 | 3 komentara

Miris blagoslova

Prvo što sam primetio kad smo Miloša doneli kući je neverovatan miris. To nije samo neki fizički miris dojenčeta, kao da cela kuća miriše nekim neopisivim mirom. Novorođenče je blagoslov i ono ga širi oko sebe i kao miris. Drugo, on je tako smiren dečačić, spava, sisa, piški i kaki sve s nekim izrazom potpune opuštenosti. Do sad ga nismo čuli da zaplače, samo nekad guguče kad hoće sisu. Naš porodični doktor, moj drugar Vaclav, kaže da nije iznenađen, jer navodno deca smirenih roditelja nekako usvoje atmosferu kuće i prilagode se ritmu roditelja, prvo majke, a kasnije i oca. Ne znam mnogo o bebama, bio sam uvek najmlađi. Ostao sam bez majke kad mi je bilo dva meseca, ali mi nije neostajala majčinska ljubav, dobio sam je od moje tetke, koja me je negovala i odgajala kao svoje dete, ali sada kad gledam svog sinčića kako reaguje na Agatu, kako nestrpljivo udara nogicama kad se ona raskopčava da ga podoji i kako je uvek svestan njenog prisustva, osećam kako je veza deteta i majke tako tajanstvena i sveta.

Inače, naizgled ništa se nije promenilo u našem životu, dobili smo jedan božanski dar, nekoga zbog kojeg oboje zaboravimo na same sebe, nekoga ko nam je poveren, nekoga čije rođenje znači da smo dostojni tog dara. Ja i dalje idem ujutro na posao, ali sad nekako pažljivije vozim. Postao sam malo izbirljiviji kad kupujem hranu, sve to ide u Agatu, a onda u mog sina. I neki osećaj prisustva na dva mesta, neko stalno osećanje da sam sad u dva dela, da je jedan deo kod mene, a da je drugi kod moje žene i sina. Posle večere i dalje sedimo u salonu pokraj otvorenih prozora. Agata sedi za svojim pisaćim stolom, koji je nekad pripadao njenoj baki dok je bila devojka u predratnom Drezdenu, i čita Getea ili Šilera, ja u fotelji čitam svoje knjige za ESA. Izmedju nas u svojoj pravoj srpskoj seljačkoj kolevci (poklon mog brata Lazara), spava Miloš. Onda se probudi, počne tiho da guče, Agata skida naočare i saginje se da ga podigne, a ja komentarišem: Šta zna dete šta je Vajmarski klasicizam. Kad ga podoji, ja ga uzmem i izađem na balkon, lupkajući ga po leđima dok ne podrigne. Gledam na Karlov most i računam koliko još treba vremena da Miloš sa devojkom prošeta po njemu . Nadam se da će biti pametna, lepa i dobra kao što je i njegova mama.

Agata mi jutros reče: Znaš šta, otkako sam rodila Miloša ne mogu više da čitam Novalisa. Možda sad uopšte nije vredan čitanja? Hm, nisam o tome razmišljala, ali verovatno si u pravu. Pa ženo, šta da ti kažem, tata je uvek u pravu.

Objavio Jebator u 2. avgust 2010 1:47:17 | 5 komentara

Postao sam tata

Pre dva sata postao sam otac malog i slatkog decacica, kome cemo dati ime Milos. Rodio se u ginekoloskoj ambulanti u Nymburku i tezak je 4200 grama i dugacak 57 cm. Nije bilo planirano da se rodi danas, poranio je jedan dan, ali jutros kad je Agata izjavila da joj se jedu sveze jagode i da bi trebalo da trknemo do Nymburka ni ja nisam bio pri zdravoj pameti pa sam je poslusao. I tako odvezemo se na vikendicu, ona pojede nekoliko jagoda i jednostavno saopsti, mislim da cu sad da rodim. Smestim je u kola i onda ludackom brzinom pred polikliniku u Nymburku, gde nam saopste da nema nikoga, ali doktorka stanuje par ulicica dalje, a babica je tu odmah u kuci iza bele ograde. Ostavim Agatu i brzo po doktorku, a portir nazove babicu. I dok sam pronasao doktorku, koja se suncala u basti, i dok se ona obukla i kad smo se vratili, a Agata vec rodila. Malisa sav smezuran, babica ga kupa. Doktorka pogledala kako je podvezan pupak, izvagala ga i izmerila, ispunila formulare, pregledala Agatu, ispumpala joj malo mleka i onda joj ga stavila na grudi. Agata usta od uva do uva, uvalila mu sisu, a on potegao kao da je besplatno pivo. Ja je pitao kako je bilo, a ona mi sapne nesto vrlo neobicno, sto iz pristojnosti ne dajem u javnost.  Onda se Milos narucao i zaspao, a Agata me poslala po jos jagoda. Nazvao sam tastu i tasta, a ja odoh opet kod zene i deteta.

Objavio Jebator u 25. jul 2010 17:08:38 | 13 komentara